Παρακολουθήστε αυτήν την εφ’όλης της ύλης συζήτηση του Παναγιώτη Παύλου με τον Πρέσβη ε.τ. Γεώργιο Αϋφαντή, στο πλαίσιο της Αυγουστιάτικης εκπομπής – αφιέρωμα του Δικτύου Ελληνισμού στα εθνικά θέματα, τη εξωτερική πολιτική της Ελλάδος, τα Ελληνοτουρκικά, και τις ευρύτερες διεθνείς εξελίξεις, η οποία έλαβε χώρα την Κυριακή 20/8/2023.
Πηγή Συνέντευξης:
Κανάλι YouTube Δικτύου Ελληνισμού /
АТИНА – Панагјотис Г. Павлос, научни сарадник Универзитета у Ослу и Универзитета у Кембриџу, сматра да су ситни уступци Атине по питању тзв. Косова САД и Немачкој, главним спонзорима једнострано проглашене сецесије једног дела Србије, заправо крупни уступци Турској, као и да доводе у опасност везу Грчке са њеним вековним савезником Србијом.
„Када је 2001. године Ахмет Давутоглу у својој чувеној књизи „Стратегијска дубина” читавом свету обелоданио спољнополитички програм данашње Турске, заправо нам је учинио огромну услугу. Не само нама који се Турском и њеним амбицијама на Балкану занимамо с академске и геополитичке тачке, већ и сваком мислећем Грку”, наводи Павлос у ауторском тексту за грчки дневни лист „Демократија.
Још као професор, додаје Павлос, „Давутоглу је веома јасно описао оно на шта смо одавно сумњали”.
Међутим, једна теза из оног поглавља оригиналног издања његове књиге које говори о Балкану посебно ми се урезала у сећање: „Једини начин да Турска успе у остваривању својих неоосманистичких амбиција на Балкану јесте да не дозволи стварање осовине Београд – Атина”’, наводи грчки стручњак.
Једну од основних полуга турског утицаја на Балкану, како признаје Давутоглу а често понављају сви турски званичници, укључујући и самог Ердогана, чине „муслиманске заједнице”, од грчке Тракије све до Босне и Херцеговине, додаје он.
„Најпоузданију од свих Албанци, нарочито на Косову и Метохији где убедљиву већину њих, преко 95 одсто, чине сунити који су на ислам прешли за време вишевековне туркократије. Несумњиво је да Косово и Метохија представљају колевку српске државности. Али „Косово је Турска, Турска је Косово”, речи су Реџепа Тајипа Ердогана изговорене још пре десет година у Призрену, а није тајна да је Турска прва земља која је 2008. године признала једнострано проглашену независност јужне српске покрајине”, додаје се у тексту.
Са друге стране, како подсећа Павлос, иза једнострано проглашене независности Косова, поред Турске, стале су свом снагом и САД.
„За Вашингтон, није никаква тајна, Турска на Балкану, како је недавно у интервју за „Катимерини” отворено рекао Габријел Ескобар, највиши у хијерархији Стејт департмента задужен за југоисточну Европу, „није трећа земља”. Штавише, Америка снажно подржава повратак Турске и турског утицаја на Балкану, посебно у Албанији, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији”, каже Павлос.
Најновији доказ за ову тврдњу је, како истиче, чињеница да Вашингтон гура идеју да од јесени ове године команду међународних мировних снага на тзв. Косову преузме Турска.
„Има ту и неке симболике: ове године се обележава стогодишњица Малоазијске катастрофе, а Косово је оно место на коме су Турци освајајући Балкан наишли на најтврђи отпор хришћана, Срба, који су им у Боју за Косово убили султана.
Шта треба да ради званична Атина? Одговор је веома прост – све супротно од онога за шта се залаже, подржава и чврсто подупире Анкара. Ситни уступци које у последњих десетак година по питању Косова Грчка чини САД и Немачкој, главним спонзорима једнострано проглашене сецесије једног дела Србије, заправо су крупни уступци Турској”, каже Павлос и додаје да су то уступци који, између осталог, хране и подгревају освајачке апетите турских националиста.
У Анкари, како наводи грчки професор, трљају руке сваки пут када Атина направи неки корак ка Приштини. Било да се ради о отварању трговинске канцеларије Приштине у Атини (за време Ципрасове владе), њеном унапређењу у статус канцеларије за заштиту интереса (за време Мицотакисове владе) или о помпезној посети Никоса Дендијаса Приштини, преноси Танјуг.
„Који је интерес Грчке да чини ове уступке Анкари, Берлину и Вашингтону и на тај начин, ситним корацима се приближавајући косовским Албанцима, окреће леђа свом једином, правом и вековима поузданом савезнику на Балкану, Србији? Јер са једне стране, приче о економским интересима Грчке на Косову, бајке су за малу децу. Природне ресурсе на овој територији после противправне агресије НАТО на Србију 1999. већ су приграбили Американци и Немци, а једина локална индустрија која ради на Косову је заправо онај сектор који не регулише привредно, већ кривично право. Ако ме разумете шта хоћу да кажем.
Са друге стране, једини интерес косовских Албанаца је да од Грчке приграбе само једну ствар: признање њихове илегалне сецесије, остварене путем против међународног права почињене агресије НАТО, у којој Грчка, иако чланица НАТО, није учествовала”, додаје Павлос.
Аргументи које Американци и Немци све чешће на префињени начин пласирају у јавно мњење Грчке, да се однос Грчке према Косову неће одразити на кипарско питање, су, како упозорава, „димна завеса која не би смела да нам замагли поглед на стварност.
„Косово није никакав случај суи генерис, како су нас годинама убеђивали. Реч је о интернационализованом преседану, на које се неки већ позивају, и тек ће се позивати када им то буде одговарало.
Да закључим. Отварање приштинске канцеларије и све ове посете, из Атине у Приштину и обрнуто, представљају само један опасно себичан флерт из којега не може настати ништа трајно, часно, добро и поуздано. Шта ће се десити, ако се, не дао Бог, овај емоционални флерт заврши грчком срамотом у виду признања једностране независности Косова? Тог тренутка косовски Албанци ће раскинути ову „везу за једну ноћ” и вратити се тамо где им је историја одавно одредила место – у харем султана из Анкаре. Ако се, међутим, којим случајем буде десило то зло, Грчка ће остати осрамоћена и без свог вековног савезника Србије.
Да ли је Грчка довољно зрела да након преспанског самоубиства не пређе поново црвену линију сопственог достојанства и сопственог опстанка? Ако то није учинио Елефтериос Венизелос, и то док је Грчкој висио Дамоклов мач над главом, зашто би се, да то учини данас, усудио његов земљак и потомак Кирјакос Мицотакис?”, додаје грчки професор.
извор: https://www.politika.rs/sr/clanak/543481/grcka-kosmet-priznanje
By Panagiotis Pavlos
However, one thesis from the chapter of the original edition of his book that talks about the Balkans is particularly etched in my memory, “The only way for Turkey to succeed in achieving its neo-Ottoman ambitions in the Balkans is to not allow the creation of the Belgrade-Athens axis”.
One of the main levers of Turkish influence in the Balkans, as Davutoglu admits and is often repeated by all Turkish officials, including Erdogan himself, is made up of “Muslim communities”, from Greek Thrace all the way to Bosnia and Herzegovina.
The most reliable of all are the Albanians, especially in Kosovo and Metohija, where the overwhelming majority of them, over 95 percent, are Sunnis who converted to Islam during the centuries-old Turkocracy. There is no doubt that Kosovo and Metohija represent the cradle of Serbian statehood. But “Kosovo is Turkey, Turkey is Kosovo”, were the words of Recep Tayyip Erdogan spoken ten years ago in Prizren, and it is no secret that Turkey was the first country to recognize the unilaterally proclaimed independence of the southern Serbian province in 2008.
On the other hand, in addition to Turkey, the United States stood behind the unilaterally declared independence of Kosovo. For Washington, it’s no secret that Turkey in the Balkans, as Gabriel Escobar, the highest in the hierarchy of the State Department in charge of Southeast Europe, openly said recently in an interview for “Kathimerini”, “is not a third country”.
Moreover, America strongly supports the return of Turkey and Turkish influence in the Balkans, especially in Albania, Bosnia and Herzegovina, and Kosovo and Metohija. The latest evidence for this claim is the fact that Washington is pushing the idea that Turkey will take over the command of international peacekeeping forces in Kosovo starting this fall.
There is also some symbolism – this year marks the centenary of the Asia Minor disaster, and Kosovo is the place where the Turks, conquering the Balkans, encountered the toughest resistance from the Christians, the Serbs, who killed their sultan in the Battle for Kosovo.
What should official Athens do?
The answer is very simple – everything opposite to what Ankara stands for and strongly supports. The minor concessions that Greece has made in the last ten years regarding Kosovo to the US and Germany, the main sponsors of the unilaterally declared secession of a part of Serbia, are actually major concessions to Turkey.
Concessions that, among other things, feed and fuel the conquering appetites of Turkish nationalists. In Ankara, they rub their hands every time Athens takes a step toward Pristina. Whether it is the opening of Pristina’s trade office in Athens (during the Tsipras government), its promotion to the status of an office for the protection of interests (during the Mitsotakis government), or the pompous visit of Nikos Dendias to Pristina.
What is the interest of Greece in making these concessions to Ankara, Berlin, and Washington, and in this way, taking small steps closer to the Kosovar Albanians, turning its back on its only true and centuries-old reliable ally in the Balkans, Serbia? Because on the one hand, stories about Greece’s economic interests in Kosovo are fairy tales for small children. After the illegal NATO aggression against Serbia in 1999, the natural resources in this territory were already seized by the Americans and Germans, and the only local industry that works in Kosovo is actually the sector that is not regulated by economic law, but by criminal law. If you understand what I mean.
On the other hand, the only interest of the Kosovar Albanians is to seize only one thing from Greece – the recognition of their illegal secession, achieved through NATO aggression committed against international law, in which Greece, although a NATO member, did not participate.
Arguments that the Americans and Germans increasingly put in a refined way in the public opinion of Greece, that Greece’s attitude towards Kosovo will not affect the Cyprus issue, are a smokescreen that should not obscure our view of reality.
Kosovo is not a sui generis case, as we have been convinced for years. It is an internationalized precedent, which some are already referring to, and will only refer to when it suits them.
To conclude. The opening of the Pristina office and all these visits, from Athens to Pristina and vice versa, represent just one dangerously selfish flirtation from which nothing permanent, honorable, good, and reliable can emerge.
What will happen if, God forbid, this emotional flirtation ends with Greek shame in the form of recognition of Kosovo’s unilateral independence? At that moment, the Kosovar Albanians will break this “one-night relationship” and return to the place where history determined their place a long time ago – in the harem of the sultan from Ankara. If, however, by any chance that evil happens, Greece will remain disgraced and without its centuries-old ally Serbia.
Is Greece mature enough not to cross the red line of its own dignity and its own survival again after the Prespa suicide? If Eleftherios Venizelos did not do it, and while the sword of Damocles was hanging over Greece’s head, why would his countryman and descendant Kyriakos Mitsotakis dare to do it today?
Published in: Kosovo Online, 19 March, 2023.
Source: https://www.kosovo-online.com/en/personal-opinion/greece-and-kosovo-one-night-stand-19-3-2023